Mozzartovo zlatno pero – Predrag Dučić, novinar redakcije MozzartSport

Naredne redove smo sa posebnim zadovoljstvom posvetili kolegi Predragu Dučiću, proglašenom za najboljeg sportskog novinara u državi, koji nam je otkrio šta najviše voli da piše, od čega ne treba odustajati i zašto je ambijent u kom radimo presudan za rezultate koje postižemo 

Iako navikli da smo najbolji u svemu čime se bavimo, bila to naša primarna delatnost organizovanja igara na sreću ili davanje primera drugima šta je održivo poslovanje, vest da je naš kolega Predrag Dučić, sa portala Mozzart sport, proglašen za najboljeg sportskog novinara u Srbiji u 2019. godini, primili smo sa potpunim oduševljenjem.

Kako Duča piše, više nego dobro znale su njegove kolege iz redakcije i verni fanovi, a zahvaljujući uvidu Udruženja sportskih novinara Srbije koje mu je dodelilo prestižnu Nagradu za pisanu reč “Zlatno pero” u to, Predragovo stvaralaštvo sada je poznato i celoj naciji.

U jakoj konkurenciji novinara iz svih uticajnih domaćih medija Duči je “Zlatno pero” doneo njegov serijal istraživačkih tekstova u kojima se bavio najvećim legendama i pričama srpskog, jugoslovenskog i svetskog fudbala, a koji se po svojoj izuzetnosti svrstavaju u formu između novinarstva i književnosti.

Bez obzira na to što mi u Mozzartu nemamo problem sa slavom, zbog čega ne postoji bojazan da Duču popularnost iskvari, iskoristićemo status povlašćenosti koji kod njega imamo da svima malo bolje približimo njegov lik i delo.

Ko su ti književni i novinarski uzori?

Nabrojaću novinarske, a oni su po svim karakteristikama - stilu pisanje pre svega - ujedno i književnici: sa ovih naših prostora Zvonimir Magdić. Žao mi je što sam ga “otkrio” tek pre sedam, osam godina; od stranaca Eduardo Geleano i Đani Brera. Niko od njih, nažalost, nije među živima. Zaboravih Židaka, i on spada u “naše”.

Pretpostavljam da su ti svi tvoji tekstovi “kao deca”, ali postoji li neki koji ti je najdraži?

Više volim one o nekim nepoznatim ili manje poznatim fudbalerima, događajima. Fin je osećaj kad nekom okriješ nešto novo, nešto o čemu nije slušao ili čitao. Ako moram da se opredelim za jedan, neka bude “Ružni anđeo iz Nedođije - mala oda za maštare”. Čini mi se da je tako išao naslov...

Pošto su u pitanju više istraživački poduhvati nego tekstovi, koji ti je bio najzahtevniji, i zašto?

Najviše pažnje i vremena posvetio sam priči o izginulim fudbalerima Mančestera. Ono kad su se vraćali iz Beograda, sa utakmice protiv Crvene zvezde, pa skončali u Minhenu. Imajući u vidu da su poslednju noć proveli u Skadarliji, ta priča i te kako se tiče nas, Beograda i one bivše države. A zašto je trebalo mnogo vremena... Trudio sam se da manje pišem o samoj utakmici, o kojoj je sve već bilo napisano, a mnogo više o detaljima tog druženja dva tima. I samoj tragediji, naravno. Najviše se vremena potroši dok dođeš do materijala, podataka. Pa onda ako moraš da ugovaraš sastanak sa sagovornikom, izvorom... 

Koliko traje stvaranje jednog teksta imajući u vidu šta sve moraš da istražiš i prikupiš od podataka da bi ga napisao?

Eto iznad delimičnog odgovora na ovo pitanje. Pisanje kao pisanje ne traje predugo, četiri do pet sati efektivno. Nekad malo duže, možda... Ipak koristim samo dva prsta za kucanje... :) I da se sve prikupi, pročita, kad treba prevede - još dva sata ili tri puta toliko. Zavisi od priče. A najduže traje dok se kanim da počnem :) To mi najteže ide.   

Da li može da se kaže da u ovo doba kratkih i instant tekstova na kojima svi insistiraju (uz argument da danas čitoacima više ništa ne drži pažnju) ova nagrada, i čitanost tvojih tekstova generalno, pokazuju da ljudi i dalje žele velike priče, i da poenta zapravo nije u sažetosti, već kvalitetu?

Prilično sam ubeđen da mlađa populacija, ili bolje reći njena velika većina, ne čita ni kratke tekstove. Ljudi prelete naslove i to je to. Uglavnom. Ali naravno da postoji i taj krug ljudi koji voli da čita neke veće priče. U krajnjem slučaju mi smo jedan od retkih portala gde se takve stvari mogu pronaći. Za takvu populaciju vredi se potruditi. Mislim da od toga ne treba da odustanemo, bez obzira na trendove.    

Neću da te pitam “da nam odaješ svoju tajnu” jer je odgovor izvanredan talenat, ali imaš li neki savet za novinare generalno, baš zbog ove činjenice da ljudi i te kako žele da čitaju kvalitetno štivo, ali da većina očigledno ne zna da im ga pruži (ili se možda samo plaše da to niko neće čitati)? 

Uh, to je mnogo kompleksno. Mogli bismo da razvezemo o tome... Na ovo bih mogao da odgovorim najkraće ovako: imam sreću da radim u redakciji gde mi je omogućeno da pišem o čemu god želim i kada god želim. A to je retkost. Pogotovo u dnevnim novinama. Ima tu i realnih ograničenja. Konkretan savet nemam. Prvo moraš da se izboriš za poziciju da se baviš ovim poslom u suštini, a ne nekim banalnostima.    

Koliko ti je za pisanje (iako je bolja reč stvaranje) važna i značajna atmosfera u redakciji i podrška kolega?

Nisam uzimao za ozbiljno jednog starijeg kolegu kada mi je govorio kako bira posao. Pa kaže - prvo što me zanima je s kim radim, ko mi je uradnik, zatim gde je redakcija (bežao je od Novog Beograda ko vampir od bela luka), pa tek onda kolika je plata. Počinjem da razumem to. Ne verujem da u nekoj redakciji u Beogradu postoji bolji ambijent nego što je u našoj. Evo za deset godina ni čarka. Pritom, svi se družimo i privatno. Baš se družimo...