Моцартово златно перо – Предраг Дучић, новинар редакције моцартспорт
Наредне редове смо са посебним задовољством посветили колеги Предрагу Дучићу, проглашеном за најбољег спортског новинара у држави, који нам је открио шта највише воли да пише, од чега не треба одустајати и зашто је амбијент у ком радимо пресудан за резултате које постижемо
Иако навикли да смо најбољи у свему чиме се бавимо, била то наша примарна делатност организовања игара на срећу или давање примера другима шта је одрживо пословање, вест да је наш колега Предраг Дучић, са портала Моцарт спорт, проглашен за најбољег спортског новинара у Србији у 2019. години, примили смо са потпуним одушевљењем.
Како Дуча пише, више него добро знале су његове колеге из редакције и верни фанови, а захваљујући увиду Удружења спортских новинара Србије које му је доделило престижну Награду за писану реч “Златно перо” у то, Предрагово стваралаштво сада је познато и целој нацији.
У јакој конкуренцији новинара из свих утицајних домаћих медија Дучи је “Златно перо” донео његов серијал истраживачких текстова у којима се бавио највећим легендама и причама српског, југословенског и светског фудбала, а који се по својој изузетности сврставају у форму између новинарства и књижевности.
Без обзира на то што ми у Моцарту немамо проблем са славом, због чега не постоји бојазан да Дучу популарност исквари, искористићемо статус повлашћености који код њега имамо да свима мало боље приближимо његов лик и дело.
Ко су ти књижевни и новинарски узори?
Набројаћу новинарске, а они су по свим карактеристикама - стилу писање пре свега - уједно и књижевници: са ових наших простора Звонимир Магдић. Жао ми је што сам га “открио” тек пре седам, осам година; од странаца Едуардо Гелеано и Ђани Брера. Нико од њих, нажалост, није међу живима. Заборавих Жидака, и он спада у “наше”.
Претпостављам да су ти сви твоји текстови “као деца”, али постоји ли неки који ти је најдражи?
Више волим оне о неким непознатим или мање познатим фудбалерима, догађајима. Фин је осећај кад неком окријеш нешто ново, нешто о чему није слушао или читао. Ако морам да се определим за један, нека буде “Ружни анђео из Недођије - мала ода за маштаре”. Чини ми се да је тако ишао наслов...
Пошто су у питању више истраживачки подухвати него текстови, који ти је био најзахтевнији, и зашто?
Највише пажње и времена посветио сам причи о изгинулим фудбалерима Манчестера. Оно кад су се враћали из Београда, са утакмице против Црвене звезде, па скончали у Минхену. Имајући у виду да су последњу ноћ провели у Скадарлији, та прича и те како се тиче нас, Београда и оне бивше државе. А зашто је требало много времена... Трудио сам се да мање пишем о самој утакмици, о којој је све већ било написано, а много више о детаљима тог дружења два тима. И самој трагедији, наравно. Највише се времена потроши док дођеш до материјала, података. Па онда ако мораш да уговараш састанак са саговорником, извором...
Колико траје стварање једног текста имајући у виду шта све мораш да истражиш и прикупиш од података да би га написао?
Ето изнад делимичног одговора на ово питање. Писање као писање не траје предуго, четири до пет сати ефективно. Некад мало дуже, можда... Ипак користим само два прста за куцање... :) И да се све прикупи, прочита, кад треба преведе - још два сата или три пута толико. Зависи од приче. А најдуже траје док се каним да почнем :) То ми најтеже иде.
Да ли може да се каже да у ово доба кратких и инстант текстова на којима сви инсистирају (уз аргумент да данас читоацима више ништа не држи пажњу) ова награда, и читаност твојих текстова генерално, показују да људи и даље желе велике приче, и да поента заправо није у сажетости, већ квалитету?
Прилично сам убеђен да млађа популација, или боље рећи њена велика већина, не чита ни кратке текстове. Људи прелете наслове и то је то. Углавном. Али наравно да постоји и тај круг људи који воли да чита неке веће приче. У крајњем случају ми смо један од ретких портала где се такве ствари могу пронаћи. За такву популацију вреди се потрудити. Мислим да од тога не треба да одустанемо, без обзира на трендове.
Нећу да те питам “да нам одајеш своју тајну” јер је одговор изванредан таленат, али имаш ли неки савет за новинаре генерално, баш због ове чињенице да људи и те како желе да читају квалитетно штиво, али да већина очигледно не зна да им га пружи (или се можда само плаше да то нико неће читати)?
Ух, то је много комплексно. Могли бисмо да развеземо о томе... На ово бих могао да одговорим најкраће овако: имам срећу да радим у редакцији где ми је омогућено да пишем о чему год желим и када год желим. А то је реткост. Поготово у дневним новинама. Има ту и реалних ограничења. Конкретан савет немам. Прво мораш да се избориш за позицију да се бавиш овим послом у суштини, а не неким баналностима.
Колико ти је за писање (иако је боља реч стварање) важна и значајна атмосфера у редакцији и подршка колега?
Нисам узимао за озбиљно једног старијег колегу када ми је говорио како бира посао. Па каже - прво што ме занима је с ким радим, ко ми је урадник, затим где је редакција (бежао је од Новог Београда ко вампир од бела лука), па тек онда колика је плата. Почињем да разумем то. Не верујем да у некој редакцији у Београду постоји бољи амбијент него што је у нашој. Ево за десет година ни чарка. Притом, сви се дружимо и приватно. Баш се дружимо...