Уредник Моцарт спорта Дејан Станковић на листи "Најмоћнији у медијима у Србији"

„Свако наше дружење ван редакције почиње и завршава се разговором о порталу“

Као предводник момака од којих тешко да има бољих спортских новинара у земљи, Дејан Станковић недавно се нашао на листи "Најмоћнији у медијима у Србији", коју традиционално сваке године објављује дневни лист “Блиц” и добио написмену потврду да је лидер каквог запослени могу само пожелети. Љубазан скоро колико је и професионалан, Деки нам је открио у чему се састоји његова моћ, зашто на тржишту нема квалитетније екипе од оне која чини Моцартову спортску редакцију и због чега су јој наши новинари толико верни и посвећени.

Шта за тебе значи званичан пласман у медијске моћнике?

Најискреније, на личном плану не много, заиста. Не осећам се ништа моћнији него јуче, а ни јуче се нисам осећао посебно моћно. Али бих слагао када бих рекао да ми није драго због редакције, јер ово је сасвим јасан показатељ да се наш рад види и вреднује и ван фирме и јесте још једно признање за све оно што смо до сад урадили, а урадили смо много и мислим да пред оснивање сајта нико није могао ни да предвиди колико ћемо далеко да одемо – дотле да сајт кладионице постане најутицајнији спортски медиј, што је сада на неки начин “озваничено“. Моје име на листи иначе видим само као симбол за цео новинарски тим редакције, јер овај утицај није мој, него искључиво наш. И да није Глиге, Јоксе, Дарјана, Вујкета, Дуче, медија менаџера Бојана Ђурића, наравно, и да не набрајам сада све, сигурно не би било ни мене на овој листи. То говори и о томе колико је неопходно ценити и неговати запослене, јер верујте ми на реч: нема тих пара са којима би на тржишту рада могли да нађемо људе попут њих и у професионалном и у људском смислу. Ни близу.

Прошле године је Дуча проглашен за Златно перо, ове године ти за једног од најмоћнијих људи у медијима у Србији, шта планирате следеће?

Да не будем лажно скроман, ми у редакцији смо нашег квалитета одавно свесни, али како каже она стара спортска умотворина: није толико тешко доћи до врха, колико је тешко тамо остати. Основни план, што се тиче српске редакције, јесте  да сваког дана будемо бољи него претходног,  да се сви заједно усавршавамо, учимо и да не полетимо већ да, са већим бројем људи који сада раде у три смене, задржимо тај радан амбијент који нас је и издигао. Све остало ће доћи само по себи ако не будемо дозволили да се опустимо. Што се тиче конкретних планова за средњи рок, то је да у складу са пословним планом компаније „нападнемо“ и афричко тржиште и у последње време смо прилично фокусирани на то. То је изазов наших професионалних живота, рекао бих.

Радио си у многим новинарским редакцијама, и више си него добро упућен у начин и систем рада у свим спортским редакцијама у земљи – по чему би издвојио наш портал у односу на све друге? 

Првенствено по квалитету, пошто је нажалост последњих година тренд да се „клику“ даје предност, а става сам да је то потцењивање сопствене читалачке публике, што никако не желимо да радимо. Трудимо се да квантитет не иде на уштрб квалитета, па поред ексклузивних информација – а вест је основа новинарства – имамо и аналитичке текстове за оне који желе да сазнају нешто више, не занемарујемо ни стил писања, и ту се опет враћамо на Дучићево Златно перо, јер мислим да смо по томе постали препознатљиви. То све никако не може бити заслуга само једног човека, већ само добро организованог тимског рада где сви имају слободу да предложе, питају, да суштински сви сами себе схвате као уреднике и да на портал гледају као на заједничко чедо о ком сви треба да бринемо.

Због чега је и од колике је важности за креативност и посвећеност радника таква радна атмосфера?

Од суштинске важности. И то је још једна ствар која нас издваја од других, јер су више пута наши новинари одбијали и значајно боље финансијске понуде других, прилично озбиљних редакција, баш зато што, бар по мом утиску, схватају да их нигде неће ценити колико у МОЦАРТ спорту. Овде не мислим на материјалне услове, већ управо на то што се свачије мишљење третира са једнаким уважавањем, иако одређена хијерархија постоји и мора је бити. Само ћу рећи да се свако наше дружење ван радног времена, а има их чешће но што бисте могли да претпоставите, почиње и завршава се са причом о порталу, ономе што није добро, ономе што би могло да буде боље...

Сада када црно на бело имаш медијску моћ, шта би изменио да можеш у спортском новинарству? А у редакцији Моцарт спорта?

Тешко питање. Волео бих више локалних тема, јер је мање-више све централизовано у Београду. Волео бих пре свега да се новинари опет изборе за поверење обичног читаоца, које је изгубљено у последњим годинама и то не без кривице самих новинара и њихових кућа, баш због тога што су потцењивали интелект публике. Волео бих и да новинари имају слободу да заиста пишу све што мисле да треба да пишу, али то је нека друга тема и излази из оквира спортског. Све је то дуготрајан процес, а исто важи и за промене које нас чекају у редакцији МОЦАРТ спорта. Не радикалне, али рецимо да сада са трећом сменом и повећаним бројем људи расте и потреба да то добро организујемо и искористимо капацитете на оптималан начин, а за то су потребни месеци, јер је много компликованије но што на први поглед изгледа.

С обзиром да смо недавно закорачили у нову годину, шта би пожелео колегама, читаоцима и нашим спортистима?

Слободу у кретању и размишљању.