ТОНИ ЂЕРОНА: ИГРАЧИ БИ МЕЊАЛИ ПЕХАР ЛИГЕ ШАМПИОНА ЗА БРОНЗУ У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ

“Како имате толико јаке играче у репрезентацији?”

Ово питање Тони Ђерона добио је од једног полазника Моцартове Бесплатне школе рукомета у Аранђеловцу.

„Радили су тако вредно као ви“.

Баш као и Пикси на Бесплатној школи фудбала, селектор рукометне селекције Србије учинио је да се клинци који су добили прилику шест месеци да тренирају без плаћања чланарине на један дан осете као они велики, јаки репрезентативци.

А, Шпанац је осетио понос када је уочи тренинга чуо информацију да је највеће интересовање у пројекту бесплатних школица владало за рукомет, поред фудбала, кошарке и одбојке у понуди… 

“Важно је само да не проводе толико времена поред екрана, него да се баве спортом. Ако су још и рукомет одабрали, онда је то сјајна вест. Аплаудирам и њима и онима који су омогућили ову дивну школу, компанији Моцарт, Ратку Николићу, свим тренерима… Нисам чуо да у Шпанији постоји овакав концепт, обично су школе само субвенционисане од стране града или неке институције, а то што се не плаћа чланарина је за сваку похвалу”.

Ратко Николић је, заједно са својим сјајним сарадницима, окупио стотинак деце који не пропуштају тренинге у хали Шумадија. Поклопило се то са доласком шпанског стручњака на кормило Србије и атомским рукометом у квалификацијама за ЕП, па у очима корпулентних талената са шумадијских пропланака, репрезентативци сад изгледају као громаде на које се треба угледати.

“Добар дан, како си”, на српском им се обратио селектор лично, а легенда Драган Шкрбић је преводио преостали део са шпанског. “Хвала што сте овде и што сте у свету рукомета. Можда ће неко од вас једног дана заиста заиграти у репрезентацији, али сада је најважније да, кад дођете кући, кажете - баш ми је било лепо, хоћу опет на тренинг. У овим годинама треба само да уживате на терену”.

И Тони је уживао на дружењу са легендама нашег рукомета и младим надама жељним лопте, а у разговору за Моцарт спорт је истакао да му баш овакве акције недостају у згуснутој клупској и селекторској агенди. 

За првог странца на клупи “орлова” овај врели балкански менталитет није “шпанско село” и потпуно је одушевљен са којим жаром су момци изнели мечеве против Француза у квалификацијама.

“Разумем да је у Србији људима можда чудно што и женску и мушку селекцију у овом тренутку воде странци, поред толико добрих стручњака и легенди. Али, то је постало нормално у свету рукомета и спорта генерално. Ми смо у Шпанији учили од Покрајца. У клубовима се мешају играчи разних националности, сада и у репрезентацијама. Када смо унутар рукометног игралишта, сви говоримо исти језик и то је оно што је најважније. На крају се све своди да ли имаш успехе или не, а не да ли имаш српски пасош. Ако добијеш меч, понос ће код свих нас бити исти”.

Успео је Тони преко ноћи да сложи коцкице у репрезентацији, а за екипу је употребио израз “тодос сомос уна пиñа”. Тешко је превести то на српски - да су играчи уједињени као ананас, али је довољно рећи да је то био назив навијачке химне фудбалера Шпаније уочи Мундијала 2010. које је “фурија” освојила.

“Највећа снага ових играча је, без сумње, јединство. Од првог тренутка, ко год да је био у селекцији, група је била уједињена. А то је најважније за оно на чему се гради свака игра – за одбрану. Имамо одличне одбрамбене играче, супер голмане, а још морамо да порадимо на нападу. Овај тим дефинитивно има квалитет да редовно игра другу фазу шампионата, да проба да направи тај искорак ка медаљи. Недостаје им искуство из тих мечева када дође време за велике ствари, немамо играче који се редовно боре за одличја, али имамо оне који се боре за велике трофеје у клубовима”. 

У групи на ЕП 2022. “орлови” се опет састају са Французима, Хрвати су већ редовни противник на великим смотрама, а Украјина делује као једини зицер.

“Убеђен сам да можемо да добијемо сва три меча у групи, али морамо да имамо свест о томе да два од три противника имају гомилу медаља иза себе. Редовно играју Светска првенства, Олимпијске игре… Али, нама су управо такви мечеви најважнији, ако хоћемо да направимо искорак, морамо кад-тад да се састанемо са највећима. Сви ми који радимо у спорту живимо за тај изазов. И пре него што сам чуо са ким смо у групи, а и сада, циљ је исти – да прођемо у другу фазу. Па да видимо шта нам она доноси. У сваком великом клубу има барем један Србин. Време је да их ујединимо ка истом циљу и у репрезентацији. Понављам, сви они много више желе ту медаљу, од клупских трофеја. То сам видео на сваком окупљању, ненормално раде, жртвују време с породицом за Божић, сада и преко потребан летњи одмор после напорних сезона”.

Неки су чак стигли да посете Бесплатну школу рукомета у Аранђеловцу.

„Можда ова деца не знају толико о Ратку или Шкрби, али када им се на тренингу придружи један Владимир Цупара, кога стално виђају на телевизији и славе његове одбране на голу Србије, такве успомене остану за цео живот. Веома је важно да спајамо децу са њиховим идолима. То је предност нашег спорта, рукометаши се никад не понашају као звезде, иако то јесу“, закључује Тони Ђерона, који покушава да извуче репрезентативни сјај из оних наших звезда.

Наши играчи редовно освајају титуле са највећим клубовима, али репрезентација нема праву базу у млађим категоријама.

“Србији никада није недостајало талента, али потребно је још много квалитетног рада. Када сам преузео тим, обавио сам индивидуални интервју са сваким играчем. Чак и они који су освајали Лигу шампиона су ми рекли да би мењали тај пехар за бронзу у репрезентацији. Одмах сам знао да нисам погрешио. Тај понос који они осећају је снага ове екипе и очекујем да ће нас то гурати када буде тешких тренутака”.

“Када си толико дуго у свету професионалног спорта, пожелиш само да се опустиш међу овом децом која могу да ти понуде само искрене осмехе. Захвалан сам што сам добио прилику да присуствујем оваквом часу, да им кажем још неколико ствари и анимирам још више да се баве рукометом. Жеља ми је да стално посећујем градове широм Србије, јер је то један од начина да помогнемо клубовима и задржимо таленте мало дуже у домаћем првенству. У иностранству ће можда брже зарадити новац, али неће имати толику прилику да се развијају”, није много требало Ђерони да увиди срж проблема српског рукомета.