Овације за „Коваче“

Овације за „Коваче“

Премијера у Фондацији Моцарт окупила бројне званице из света уметности

 

Ново уметничко дело исковано је у Театру хуманости! Премијера представе „Ковачи“, свеже из редитељске пећи маестралног Егона Савина, окупила је у Фондацији Моцарт бројну публику и званице из позоришног света. Сјајна глумачка екипа коју чине Љубомир Бандовић, Елизабета Ђоревска, Младен Андрејевић, Теодор Винчић и Данило Милић побрала је вишеминутне овације духовитим и горко истинитим приказом света у којем се срећа тражи на погрешним местима.

Комад у продукцији Фондације Моцарт, којим је отворена нова сезона Театра хуманости на Дорћолу, настао је по тексту Алека Попова и кроз хумор, иронију и апсурд говори о отуђености савременог човека, породичним односима и вечитој потрази за срећом која нас тера да се запитамо шта смо успут изгубили. Радња је смештена у мали град на истоку Немачке, чије власти долазе на несвакидашњу идеју да из иностранства „увезу“ љубав и страст како би пробудили своје апатичне суграђане. Међутим, покушај да се срећа организује и контролише покреће низ неочекиваних догађаја који разоткривају пукотине у међуљудским односима.

Храбра и помало безобразна, ова „весела трагедија“ доноси комичну, али и опомињућу причу о савременом човеку који, јурећи стално више, често изгуби оно највредније. Или, како је народским речником објаснио један од главних глумаца Љубомир Бандовић: Ко тражи веће, изгуби из вреће.

Истакао је да га је у овом комаду највише привукао управо спој апсурда и стварности.

„Никада нисам играо у овако бизарном тексту који обрађује овако реалну тему. У овој представи неко је пожелео више па је изгубио и оно што је имао, није умео да га цени и да га чува. Последњих година сви хоће боље, а заправо трагамо за достојанственим животом. Морамо се присетити да будемо захвални“, рекао је Бандовић.

Посебно је нагласио значај Театра хуманости и нове сцене коју је Фондација Моцарт отворила за позоришну уметност.

„Ниједно градско позориште није хтело овај текст. Фондација Моцарт је имала слуха за њега, разумела његов значај и причу коју говори данашњем човеку“, поручио је Бандовић.

Елизабета Ђоревска верује да ће представа дуго остати на репертоару управо због своје актуелности и другачијег приступа.

„Мислим да смо направили добар посао и да ће ово бити дуговечна представа. Другачија је од свега што се тренутно нуди у Београду. Порука представе је да обратимо пажњу на људе поред себе – породицу, пријатеље и односе које смо запоставили. У тој јурњави за бољим животом као да смо се сви помало изгубили“, поручила је Ђоревска.

Иако су судбине главних јунака трагичне, гледаоци су у више наврата били у сузама, али од смеха. Младен Андрејевић истакао је да је реакција публике на премијери показала да је представа пронашла пут до гледалаца.

„Радили смо један озбиљан посао и испало је да су људи све то примили и разумели, што је јако добро. Представа није комедија, али су њени ликови трагично смешни“, оценио је Андрејевић.

„Ковачи“ нису само прича о љубави, срећи и апсурду савременог света – они су и подсетник да највредније ствари освестимо да имамо тек онда када престанемо да јуримо за оним што нам недостаје.

Добро дошли у нову сезону Театра хуманости

Представом „Ковачи“ отворена је нова сезона Театра хуманости Фондације Моцарт. Улазница за представу је, као и увек, била хуманитарна СМС порука, овај пут за Бранка Гламочака – 1990 на 3030, а Фондација Моцарт је донацијом додатно увећала фонд за његово лечење.

„Хуманитарни карактер представа, који негује Фондација Моцарт, диван је и за нас глумце, јер ми смо у 90 одсто случајева забављачи, у неких пет одсто смо можда уметници, а само у преосталих пет одсто смо понекад друштвено ангажовани и битни као неки малинари или берачи кукуруза који су стварно витални за ово друштво“, поздравио је Бандовић концепт Театра хуманости.

Публику у октобру очекује богат репертоар, а све информације о представама и улазницама могу се пронаћи на Инстаграм страници Фондације Моцарт, јединог театра у којем уметност постаје и прилика за пружање помоћи онима којима је најпотребнија, потврђујући да култура може да мења животе и ван сцене.