Егон Савин о премијери представе Ковачи
Почетак нове сезоне Театра хуманости, улазница хуманитарна СМС порука
Када се љубав више не подразумева, а срећа почне да се увози, граница између комедије и трагедије постаје готово невидљива. Управо на тој танкој линији између смеха, ироније и озбиљних питања о савременом човеку настају Ковачи, нова представа у режији Егона Савина и продукцији Фондације Моцарт, којом Театар хуманости отвара нову сезону.
Карте за премијеру су плануле, док ће публика бити у прилици да представу погледа на првој репризи 29. септембра. Улазница је хуманитарна СМС порука за лечење Бранка Гламочака – 1990 на 3030. Пријаве су отворене путем Инстаграм странице Фондације Моцарт. Потребно је само да пошаљете поруку на Инстаграм страници Фондације Моцарт, резервишете своје место, пошаљете доказ о послатој СМС поруци и добијате карту на своју мејл адресу.
У новој сезони Театра хуманости, у режији Егона Савина, пред београдском публиком окупиће се велика глумачка имена – Љубомир Бандовић, Елизабета Ђоревска и Младен Андрејевић, уз младе глумце Теодора Винчића и Данила Милића. Овај ансамбл на сцену доноси причу насталу према делу бугарског писца Алека Попова, која кроз хумор и иронију говори о љубави, усамљености, раду и животу човека савременог Запада.
Ковачи су, како каже редитељ Егон Савин, „сатира о љубави“ и иронијски поглед на интимни живот средовечног човека богате западне Европе.
Шта вас је, као редитеља, привукло делу Алека Попова „Ковачи“ и шта сте у њему препознали као материјал за позориште?
Не могу да се сетим када сам прочитао тако добар и духовит комад. Добре две године трудио сам се да пронађем адекватну поделу, али и позориште са заинтересованом атмосфером у којем бисмо могли да текст урадимо на прави начин. Комад је врло провокативан, динамичан и драматичан, али истовремено и веома духовит.
Који вам је био највећи редитељски изазов током рада на овој представи?
У овом театру највећи проблем је био простор. Када решавате представу у малом простору, морате да га „упрострите“, да публика нема осећај скучености и да не доживи простор као неку смањену кутију. Судбина редитеља је због тога прилично проблематична када је успех представе у питању, јер треба „упрострити“ комад, причу, промене места и ситуације, што није нимало лако. Мислим да сам то успео да решим на одговарајући начин, а након тога је све текло много лакше. Ипак, највећи изазов била је сама прича и тема, док је питање простора представљало велики технички проблем који смо, мислим, успешно решили.
У представи игра веома занимљив ансамбл – Љубомир Бандовић, Елизабета Ђоревска, Младен Андрејевић, Теодор Винчић и Данило Милић. Шта вас је код сваког од њих определило за улогу коју игра?
Велика предност за редитеља је када позориште нема свој стални ансамбл, јер тада може да доводи глумце из различитих средина. Имао сам могућност да направим типску поделу и да пронађем глумце из различитих београдских позоришта који одговарају ликовима које тумаче. Мислим да је подела веома прецизна и да они то сјајно раде. То је београдска А-подела и ту није било никаквих компромиса.
Зашто би неко ко никада није читао Алека Попова и не зна ништа о „Ковачима” требало да дође и погледа представу?
Публика воли добре представе, а најважније је направити добру представу. Треба да дође зато што је представа духовита, узбудљива и зато што се тиче свих нас.
Шта публика сигурно не очекује од ове представе?
Ово је радикалан критички осврт на западноевропски начин живота. То је прича о људима уморним од стицања и рада, који управо због тога почињу да отварају проблеме своје интиме. Ово је храбра представа. Могао бих да кажем и – безобразна.
Представа ће премијерно бити изведена у простору Фондације Моцарт, где сте већ режирали „Башту сљезове боје”. Како бисте описали рад са Театром хуманости Фондације Моцарт?
Овде се ради једноставно, брзо и лако се договара. Питање позоришта је, наравно, комплексно, јер је потребно правити репертоарску политику. Тренутно имају неколико потпуно различитих представа и тема, а ја се надам да ће Театар хуманости у будућности пронаћи свој театарски језик и своје репертоарско опредељење.
Театар хуманости је нова градска сцена која је недавно отворена. Колико је то значајно за нашу културну сцену?
Велика је ствар што је Београд, после толико година, добио нови театар и то је заиста велики поклон. После Звездара театра, који смо оснивали осамдесетих година, добили смо ново позориште. То није само празан простор у којем се ради, већ постоји добра воља да се улаже, и ја сам лично, као и сви људи који овде раде, захвалан због тога. Да ли ће Београд на адекватан начин одговорити и да ли ће се београдска, нарочито културна јавност, позитивно осврнути на овај догађај, односно чињеницу да је Београд добио ново позориште у центру града, остаје да видимо.