Премијера на РТС-у, награда на Златибору, па фестивал у Милану - филм "Како смо заволели баскет" ниже успехе
Сјајне реакције публике на документарац који је сниман на иницијативу Фондације Моцарт, у продукцији Видеостроја
“Сломићу ногу, али ћу да те победим. Не дам ти да ме победиш”. Приче и форе са кошаркашких терена широм земље већ сто година се преносе с колена на колено, а уочи старта Мундобаскета упаковане су у документарно ремек-дело “Како смо заволели баскет”. Филм који је сниман на иницијативу Фондације Моцарт, а у продукцији Видеостроја, бележи сјајне реакције публике после премијере на РТС-у и за само један дан је имао више од 10.000 прегледа на јутјубу!
Документарац је већ добио и једну награду - за најбољи средњеметражни филм, на Међународном фестивалу спортско-документарног филма на Златибору, а имаће и интернационалну премијеру! “Како сам заволео баскет” биће приказан на завршном фестивалу “Спорт мовиес&ТВ Интернатионал ФИЦТС Фест у Милану” у новембру.
“Атрактивна тема, познати наратор и још познатији Сале Ђорђевић, рецепт су за најбољи средњеметражни филм, који ће нове генерације упознавати са баскетом и изводити их на терене испред њихових зграда. Овај филм је ода кошаркашкој игри на нашим просторима, која траје пуних 100 година”, наводи се у образложењу жирија Фестивала на Златибору.
Сале Ђорђевић је био главна инсипирација, а у овом кошаркашком времеплову асистирали су му Новица Величковић, Саша Обрадовић, Зоран Мока Славнић… Све оне легенде у чију част је Фондација Моцарт обнављала терене. Током припрема за велико отварање 97. реновираног игралишта, родила се идеја о документарцу, а снимање и монтажа су трајали тачно месец дана.
Сале је прве кораке правио на култном Ранчу, ту је маштао о кошевима у последњим секундама и титулама, а баш тај терен је Фондација Моцарт потпуно обновила у склопу велике акције “Сто терена за једну игру”.
Филм представља омнибус од четири прице које су међусобно испреплетане, а као централну нит имају кошарку, односни баскет терене. Чувена Кићановићева реченица “Лакше ми је било да играм против СССР-а, него да добијем баскет на Желовом” и дан данас се препричава не само у Чачку, него широм земље, иза сваке зграде где се чује тапкање кошаркашке лопте.