Глумачки подвиг Небојше Миловановића крунисан овацијама за „Башту сљезове боје”
Велики број званица из позоришног света и публика у Фондацији Моцарт на ногама је дочекала крај премијерне изведбе
Омаж Бранку, споменик Ћопићу. Ремек-дело од блага српске књижевности. Егонов потпис Бранковим рукописом. Писмо Зији и – овације Небојши. Аплаузи од којих бриде дланови. Савинова драматизација на 78 страна посијала је једну нову „Башту сљезове боје”, која се деведесет минута залива најчистијом глумачком бравуром. Све боје детињства једног од највећих српских писаца стале су у Миловановић поглед пун сете, меланхолије, враголастих искри и - суза.
Прва представа посијана у башти театра хуманости донела је мирис пољског цвећа, чеснице и цицваре, звук дрварења, водарења и млинарења из помало заборављеног штива које је са прашњавих полица библиотека враћено под светла рефлектора београдске сцене. Велики број званица из позоришног света и бројна публика у Фондацији Моцарт на ногама је дочекала крај премијере која је означила почетак једног новог живота вољене лектире.
Миловановић је вешто оживео архаичан говор из Босанске крајине и у даху, седећи све време на једној старој скамији, приповедао анегдоте са ђед’ Радетом, ујнама, стринама, фељбабама, коњима… Деловало је да може тако обноћ и обдан, прекидајући исповест тек понеким гутљајем „укопне ракије“. Чинило се и да публика до праскозорја може да га слуша.
„Небојша је прави глумац за ову улогу, јер је пре свега изузетно племенит човек, али и значајан глумац. Има дозу топлине која је неопходна за овај текст. Надам се да ће и публика добро примити Ћопића, макар упола онако како су примљене његове књиге. Он је био један од најтиражнијих писаца икада у српској књижевности. Наравно, није то онај раздрагани Ћопић из основне школе, већ меланхолични, који се враћа у детињство, у сећања каквих више нема. Није ово баш представа за малу децу”, кроз осмех је рекао Савин.
„Јежева кућица” се и дан-данас радо рецитује међу малишанима, али ова монодрама је подсетник да Ћопић није био само дечји писац.
„Толико радости, толико испуњених сати и дана у најранијем детињству смо имали баш захваљујући Бранку Ћопићу. Задовољство ми је што сам имао прилику да урадим драматизацију једног дела књиге, а огромно ми је задовољство и што сам овде у Моцарт Фондацији, која је отворила своја врата за културу и театар, што је необично значајно, не отварају се позоришта сваки дан у Београду. Са Небојшом сам радио дуго, скоро годину дана. Дуго сам радио и ту адаптацију, да бих на неки начин рекао и нешто више од самог романа. Да бих се осврнуо на судбину једног од најзначајнијих српских писаца, који нема свој споменик у Београду”, истакао је Савин.
Ако се по премијери живот представе познаје, овације ће још дуго ођекивати не само на Дорћолу, него по целој Србији и региону. Свуда где постоји жеља да се Ћопићев глас поново чује. Вишеминутни аплауз посијао је емоцију која је заливена сузама, а из баште Небојшине и Егонове боје тек креће да ниче једна од оних представа за коју је немогуће пронаћи улазницу.
Једна улазница – једна донација за НОРБС Плус
Сва наредна извођења у фебруару биће хуманитарног карактера, за помоћ оболелим од ретких болести. Улазницу можете обезбедити пријавом у инбоксу на друштвеним мрежама Фондације Моцарт и уплатом донације од 1.000 динара на жиро рачун Фондације НОРБС плус (205-255295-18).
Отворене су пријаве за преостала извођења – 9, 12. и 20. фебруар. Потребно је само да у инбокс на Инстаграму или Фејсбуку Фондације Моцарт пошаљете доказ о уплати донације, након чега добијате карте. Једна улазница – једна донација.
„Немам речи за хуманитарни карактер представа. То је племенитост у овим, што би Бранко рекао, стишњеним временима, у овим животима у којима смо сви помало усамљени. Немамо времена да мислимо на себе, а камоли на друге. Ово је велика ствар и сродна идеји театра, који постоји управо због тога да би зближавао људе, да их оплемењује садржајима. Тако да је ова добротворна акција величанствена”, рекао је Савин.