Љубав, рањивост и хуманост
Представа „Френки и Џони“ одушевила публику у Театру хуманости, а улазница је поново била СМС за лечење Иване Карановић
Слобода Мићаловић и Игор Ђорђевић као „Френки и Џони“ већ девет година подсећају колико је храбро бити рањив. О љубави говоре тихо, без великих речи, али са пуном тежином истине. У Театру хуманости Фондације Моцарт та тишина имала је и своје друго значење – улазница је била СМС порука за лечење Иване Карановић, па се нежност са сцене прелила у гест солидарности, остављајући публику са осећајем да је присуствовала нечему крхком, искреном и неопходном.
Прича о Френки и Џонију на први поглед делује једноставно – двоје обичних људи, један сусрет, једна ноћ и тишина пуна неизговорених страхова. А заправо, то је прича у којој се препознаје свако од нас. Колико времена је потребно да једно савремено уметничко дело постане класик? Девет година, ако питате публику која се овој представи изнова враћа од премијере 2016. године, када ју је на сцену поставила редитељка Теа Пухарић.
А у интимној атмосфери Фондације Моцарт, овај комад оголио је тајне о којима ретко говоримо наглас – о оклопима које носимо, о илузији недодирљивости иза које се крије страх од повређивања. О томе како сви трагамо за љубављу, али често нисмо сигурни да ли смо спремни да је прихватимо. „Френки и Џони“ је прича о скидању гардова, о жељи да будемо вољени, али и о храбрости да прихватимо могућност бола. Јер без тога – остаје само празнина.
Снагу ове представе носе Слобода Мићаловић и Игор Ђорђевић, који од првог извођења маестрално тумаче главне улоге, а претходних година су били популарнији од многих Нетфлиџ парова. Јер њихова игра је огољена, искрена и прецизна – без вишка патетике, али са емоцијом која се задржава дуго након спуштања завесе. Публика се у њиховим ликовима препознаје, јер Френки и Џони нису хероји, већ људи који греше, сумњају, уче и расту заједно. И баш зато су толико блиски.
Ова представа поставља питања која не дају лаке одговоре – где се сусрећу страх од усамљености и жеља за припадањем? Колико времена мора да прође да бисмо поверовали да смо вредни љубави и поштовања? И шта све пропуштамо док се бранимо од сопствених емоција?
У амбијенту Фондације Моцарт, „Френки и Џони“ још једном су показали зашто су трајни, увек актуелни и неопходни. Као уметничко дело које отвара очи и срце, али и као део Театра хуманости – простора у којем свака емоција има и свој племенити ођек. Јер када се љубав са сцене прелије у стварни живот, тада позориште добија свој пуни смисао.
„Богофављење“, „Поезија жена“, „Пале звезде“...
Претходне недеље одржана су четири веома емотивна културна догађаја у Театру хуманости. После сјајног комада „Френки и Џони“, на програму су биле и представе „Богојављење“ и „Пале звезде“, а Небојша Миловановић је одржао поетско-музичко вече „Поезија жива“. Улазница је поново била СМС за лечење Иване Карановић, а Фондација Моцарт је за сваки догађај дуплирала износ донације прикупљен преко порука.
Хумана мисија наставља се и ове недеље, када су на програму представе „Загонетне варијације“ и „Ожиљци од меда“. За све информације о резервацији карата и слању СМС порука посетите друштвене мреже Фондације Моцарт.
