Уз помоћ Моцарта брже до циља
Каже да се њена љубав према коњима родила када и она. Иако веома млада, Јелена Живковић из села Шуме код Тополе суочила се са бројним изазовима, али је из сваког изашла као победник. Сама одржава имање у родном месту, сања велике снове и храбро иде напред. Кобила Ајша њен је верни пратилац и сапутник, а захваљујући компанији Моцарт, која јој је поклонила приколицу за коње, пут до нових победа биће јој знатно лакши. Огроман таленат и позитивна енергија довели су Јелену до циља многих трка на којима је учествовала, али и до самог врха листе Моцартових талената.
„Љубав према коњима и јахању сам наследила од свог оца. Гледајући га поред тих чаробних животиња схватила сам да је то оно што и ја желим из свег срца. Ајша је уз мене од њеног рођења, добила сам је на поклон када сам и сама била дете. Она сада има 11 година, а ја 23“, започиње Јелена причу о свом четвороножном најбољем пријатељу. „Ајша није само мој коњ, она је за мене члан породице. Увек је ту за мене. Када ми је најтеже ја легнем поред ње и она ме смири. Кад ми је најлепше ја опет одем код ње и поделим све са њом“.
Јелена каже да не би била то што јесте данас и да не би успела без Ајше. А успела је у много чему – да храбро настави даље након прераног губитка оба родитеља, да преузме све обавезе око одржавања породичног имања, да се такмичи по целој Србији у разним категоријама. На Руднику је изабрана за најбољег коњаника, али Јелена истиче да су све освојене титуле заправо Ајшина заслуга.
„Поносна сам на сва прва места која смо заједно освојиле, иако ми то није најважније. Пре свега ми је част и задовољство да учествујем, да упознајем нове људе, да уживам у том дану са коњима и пријатељима, а да ли ћемо освојити прво или пето место мање је битно. Нас две дамо од себе колико можемо, а Ајша је за мене увек победник, док сам ја неко ко је само води кроз то и ужива у њеној чаролији“, истиче Живковићева.
Јелена активно јаше од своје четврте године и иза ње је много пређених рута и километара. Пре две године јахала је од Крагујевца до Рудника и назад, око 100 километара и то у једном дану. Вешта, предузимљива и пуна позитивне енергије, стално себи поставља нове циљеве и успешно их реализује. Тако је осмислила и организовала манифестацију „Освајање Опленца на коњима” у којој је уживао велики број мештана, али и посетилаца из околине, па чак и целе земље и региона.
„Само сам желела да поделим своју љубав и труд са људима и да им докажем да се све може у животу ако то најискреније желиш од срца! Не треба никада одустајати од својих снова. Ја сам имала много препрека, али никада нисам одустала од јахања. Управо ми је љубав према коњима и дала енергију да будем овде где сам сада. Велики број људи је дошао да ме подржи из целе Србије и бескрајно сам им захвална на томе“, истиче Јелена и каже да би волела да манифестацију организује и сваке наредне године.
У паузама између освајања медаља, Јелена сања велике снове. Један који јој је дубоко урезан још од детињства већ је остварила – сан њеног оца да се домаћинство зове „Ранч три ћерке“.
„Волела бих да купим још имања поред мене, да све заградим у каубојску ограду, направим мањезе за коње, да реновирам шталу са новим боксевима, а касније да убацим и један леп етно ресторан. Моја замисао је да се налази на средини ливаде, а да око њега буду пуштени коњи, да буде баш необичан и леп. Волела бих да имам и етно кућице за изнајмљивање и да ту буду коњи за јахање, да имам и школу јахања, да наставим дресуру са коњима. Желим да наставим рад са животињама јер их бескрајно волим и разумем се са њима погледом“, са много жара Јелена препричава планове за будућност. Жеља јој је да оснује и камп за децу јер малишани обожавају њу и њене животиње, као и она њих. Каже да је снова и превише да би стали у неколико реченица, али је сигурна да ће сви заживети јер верује да је све могуће. А свесна је и колико права подршка значи на путу до остварења снова.
„Много сам захвална компанији Моцарт јер од како сам остала сама после мамине смрти они су ми једини помогли и поклонили ми приколицу за коње која ми је била неопходна. Била сам у неверници кад су ми јавили за донацију, нисам веровала и данас ми понекад звучи невероватно јер сам навикла да за све што имам морам да платим. Много ми значи приколица за коње коју сам добила, живот ми се променио јер више не зависим ни од кога, имам своје и идем у нове победе“, завршава поносна власница „Ранча три ћерке“.