Сарајевски дух на Дорћолу до фајронта
Уз асистенцију Слободана Шаренца и оперског певача Немање Црнатовића, Неле Крајлић спровео публику у Фондацији Моцарт од „Солунске 28“ до „Фајронта у Сарајеву“
Негде између дорћолске калдрме у Книћаниновој и трамвајских шина у Душановој родио се нови правац на београдској културној сцени – шарени надреализам! Ово је била само једна од фора надреалне књижевне вечери са Др Нелетом и Слободаном Шаренцем, у пратњи маестралног оперског певача Немање Црнатовића. Овај сјајни трио се први пут нашао заједно на сцени, али је успео до суза да доведе више од 150 људи у простору Фондације Моцарт.
Мајстори свог еснафа спровели су бројну публику кроз читаву историју сарајевске рок школе, али и југословенске, враћали су филм на најбоље епизоде „Топ листе надреалиста“, прошетали су од „Солунске 28“, преко концерта у СКЦ-у до „Фајронта у Сарајеву“.
„Да ми је неко преко 40 година рекао да ћемо седети у Фондацији Моцарт и причати о овим темама, рекао бих му да је луд. Уопште није била идеја да ћемо трајати толико дуго. Одувек је била прича да је најбољи бенд онај који је издао једну плочу и распао се, као Пистолси. А онда сам почео да схватам да је сваки рок бенд најбољи бенд свих времена. За мене је то ’Забрањено пушење’, ја сам реалан“, почео је причу Неле кроз осмех.
Од дана када му је мајка ушла у собу и рекла: „Морам да вам забраним пушење овде“ кренула је једна од најлепших прича југословенског рокенрола.
„Тако смо дошли на идеју за име бенда. Звучало је некако прљаво, панкерски. Био је то одговор на силан број нових праваца који су се појавили. Били смо тек студенти, рачунали смо да ће та игрица трајати годину, две, три. Гаја, саксофониста, студирао медицину, данас ради на клинци у Америци. После концерта у Осијеку, ухвати воз за Сарајево, оде на предавања, па увече иде на следећи концерт у Винковце.“
А мајка кô мајка, бринула само да ли ће Неле завршити факултет.
„Па ти си доктор, не треба теби факултет”, убацивао се Шарени.
„Нисам имао представу колико смо популарни док није дошао ред на наступ у СКЦ-у. Сви наши идоли су свирали тамо, никад веће узбуђење није било. Ишли смо ноћним возом, пиво, песма… Стигли смо у пола седам ујутру на покојну железничку станицу, кад тамо – чекају нас клинци, траже аутограме! Мисли смо да нас неко зеза, реко’ болан, растерај ово. И ето, од фазе моје мајке – забранићу вам пушење дошли смо до тога да је пушење постало пожељно.”
Немања Црнатовић, популарни „српски Бочели“, извео је „Фикрету“ и одушевио публику, а и Неле је показао да није „у лошој форми“. Шаренац га је питао „ђе је запело“ па је прешао на књиге.
„Зашто књижевност после рока? То мораш питати мог кардиолога. Срце је рекло ’доста јаране’, повукао сам се и писао. Хтео сам и раније, али нисам имао времена. ’Топ листа’ је увек носила неку поруку, али и ’Забрањено пушење’. Имали смо песму о таксисти, пензионеру, хомосексуалцу, рудару, Фикрету чистачицу, јер нам је у фокусу нам је била афирмација обичног човека. Нисмо имали 50 хитова као Бајага, 40 као Чола, 100 као Брена. Али смо имали два која су оставила печат.“
Између кадрова из „Надреалиста“ и Црнатовићевих арија ређале су се бројне анегдоте из живота Др Нелета, који је на крају закључио:
„Ниједан историчар ни за 100 година не би могао да објасни зашто за тим периодом постоји толика носталгија. Економска, међурепубличка, друштвена криза, на крају рат... Али то је само доказ колико је култура важна. Какав БДП, за човека је најважнија духовна храна. И осамдесете доказују ту теорију.“
Шарени је означио фајронт, али је Неле још дуго потписивао своје књиге...
Место сусрета поезије и музике
Изложбени простор Фондације Моцарт из недеље у недељу мења свој изглед и постаје театар, концертна дворана, галерија, место сусрета поезије и музике...
Од почетка године на овој сцени одржано је неколико представа, али и вечери посвећених рими и стиховима. Победник „Београдског пролећа” Борис Режак и песник Марко Милошевић направили су спектакл за памћење, а овакав тип догађаја највише је загрејао дланове Дорћолаца, али и свих грађана којима је поезија у срцу.
И то не само оних старијих, који су више од два сата слушали Перу Зупца и његовог сина Милоша на песничко-музичкој вечери „Жива реч“, већ и млађих генерација којима поезија постаје нешто потпуно „кул“ када се изрецитује и отпева на забаван начин. Тако је и Небојша Миловановић довео публику до суза бројним анегдотама између стихова Мике Антића, Јована Дучића, Матије Бећковића, Добрице Ерића...
