Концерти, књижевне и поетске вечери обележиле прву сезону Театра хуманости
На сцени Фондације Моцарт наступали Којо, Режак, Бећковић, Карајлић…
Постоје сцене на којима се одигра представа, а постоје и оне на којима се догоди нешто много веће од уметности. Места на којима песма постаје загрљај, стих утеха, а сваки аплауз нова нада за некога коме је помоћ најпотребнија. Управо такав постао је театар хуманости Фондације Моцарт током своје прве сезоне. На новој градској сцени спојиле су се музика, књижевност, поезија и хуманост под истим рефлекторима, док је свака купљена карта носила много већу вредност од места у публици. У овом театру важи једноставно правило – једна карта, једна хуманитарна СМС порука. Захваљујући тој идеји, публика није долазила само да слуша врхунске уметнике попут Николе Која, Бориса Режака, Мирјане Бобић Мојсиловић, Тање Бањанин, Матије Бећковића, Др Нелета Карајлића, Марка Милошевића... већ и да постане део приче у којој уметност мења животе.
Свако од њих на сцену је донео свој свет саткан од музике, стихова, успомена и прича, док је публика из вечери у вече потврђивала да уметност најјаче говори онда када има и хуману мисију.
Један од најупечатљивијих тренутака сезоне догодио се почетком пролећа, када је легендарни Никола Којо на сцени Фондације Моцарт окупио врхунске музичаре из бенда Гирлс, Боyс & Тоyс, али и своје дугогодишње пријатеље и глумачке великане. Музичка представа „Како сам престао да певам под тушем” претворила је дорћолску сцену у место сусрета музике, пријатељства и сећања, а емотивну причу заокружила је донација вредних медицинских уређаја Болници за дечје плућне болести и ТБЦ Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“. Тако је вече испуњено песмом добило и своју најлепшу завршницу – ону у којој уметност постаје помоћ.
У духу празника и топлине коју доноси март, публика је уживала и у концерту Бориса Режака. Вече посвећено дамама претворило је простор Фондације Моцарт у малу оазу романтике, осмеха и мелодија које буде најлепше успомене. Његове песме испуниле су салу посебном емоцијом, показујући да музика најлепше звучи онда када се дели са другима. За празник заљубљених парови су уживали у стиховима песника Марка Милошевића.
На истој сцени своје стихове публици је говорила и Мирјана Бобић Мојсиловић уз музичку пратњу Тање Бањанин. Једне кишне вечери, док су се капи сливале низ прозоре, њена поезија водила је публику од Барселонете до Буенос Ајреса, преко грчких острва и најскривенијих пејзажа људског срца. Сваки стих био је путовање кроз љубав, успомене, радост и чежњу, а препуна сала сведочила је колико поезија и данас проналази пут до људи.
Да поезија може да испуни простор без сценографије и великих ефеката, потврдио је и академик Матија Бећковић. Била је довољна једноставна сцена, сноп светлости, микрофон и фасцикла препуна стихова који деценијама надахњују генерације. Када је замолио да се упале светла како би могао да види публику, између песника и гледалаца нестала је свака граница, а вече се претворило у искрен разговор о језику, традицији и човеку.
Музичку сезону на посебан начин обележио је и Др Неле Карајлић, који је у простору Фондације Моцарт представио свој први самостални студијски албум „Пијани брод“. Вече испуњено музиком, хумором и причама показало је да прави живот једног албума почиње тек када се сусретне са публиком. Карајлић је још једном потврдио да, и после више од четири деценије на сцени, успева да окупи људе око нових песама, али и око емоције која надилази саму музику.
Прва сезона Театра хуманости показала је да уметност може бити много више од извођења на сцени. Она може да окупља, инспирише, подсећа на праве вредности и пружа руку онима којима је најпотребнија. Управо зато су књижевне вечери, концерти и поетски сусрети постали неизоставан део идентитета овог јединственог простора – места на којем су се свака изговорена реч, сваки одсвирани акорд и сваки аплауз претварали у добро дело.
